Rusku revoluciju iz 1917. godine sprovela je radnička klasa koja je pre toga već testirala sopstvenu snagu i iskusila gorak poraz. Revolucija iz 1905. godine bila je velika proba za 1917.
Džudi Koks
Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.
Prvi tekst govori o previranjima koja su obeležila 1905. godinu.
Preveo Nikola Ćupas.
Rusku revoluciju iz 1917. godine sprovela je radnička klasa koja je pre toga već testirala sopstvenu snagu i iskusila gorak poraz. Revolucija iz 1905. godine bila je velika proba za 1917.
Krvava nedelja
Samo osam dana od početka velike 1917. godine, ruski aktivisti i aktivistkinje izašli su na ulice. Devetog januara je 160.000 ljudi marširalo kroz Sankt Peterburg po ledenoj temperaturi, prolazeći pored redova za hranu i regruta koji su se obučavali za front. Oni su marširali u znak sećanja na masakr koji se odigrao 12 godina ranije, poznat kao Krvava nedelja. Masovnost ove komemoracije svedočila je o dubini nezadovoljstva, ali i o kontinuiranom odjeku događaja iz 1905. godine. Ruski radnici i radnice koji su 1917. godine sproveli revoluciju imali su predistoriju revolucionarne borbe koja im je služila kao vodič. Revolucija iz 1905. godine bila je središnja tačka te istorije.
Umorni od rata, učesnici i učesnice demonstracija iz 1917. sećali su se vremena kada je bes izazvan drugim vojnim porazom bio okidač protestnog pokreta. Ruski gubici u ratu protiv Japana 1905. godine probudili su nezadovoljstvo vladom i stvorili uslove za nastanak liberalnog opozicionog pokreta. Taj se pokret okupio oko zahteva za uspostavljanje zakonodavnog parlamenta. Car je ponudio odgovor umotan u paternalističku oblandu koja je legitimizovala njegovu vladavinu. Političke reforme, objašnjavao je car Nikolaj, „naštetile bi narodu koji mi je Bog poverio“.
„Mali otac“ i njegov narod
U narodu je, međutim, postojala duboka želja za promenama. Devetog januara 1905. godine je oko 100.000 ljudi izašlo na ulice Sankt Peterburga, zavejane dubokim snegom. Protestnu kolonu predvodio je sveštenik po imenu otac Gapon. Svoju pastvu siromašnih sugrađana i sugrađanki mobilizovao je na bazi uverenja da će dobronamerni car rešiti njihove probleme ukoliko samo uspeju da dopru do njega. U nedelji koja je prethodila maršu, oko 120.000 radnika/ca Sankt Peterburga ušlo je u štrajk. Kao predsednik Saveza ruskih radnika, Gapon je preuzeo inicijativu i organizovao demonstracije kako bi caru predao peticiju. Nekoliko meseci kasnije, Gapon je razotkriven kao policijski špijun, nakon čega su ga ubili drugovi koje je izdao.
Demonstranti su nosili ikone i slike cara, a na putu ka carskom Zimskom dvorcu presreo ih je konjički eskadron. Orlando Fajdžis opisuje šta se potom desilo: „Deo demonstranata se razbežao, dok je ostatak nastavio prema liniji pešadije čije su puške bile uperene ka njima. Nakon dva plotuna upozorenja ispaljena u vazduh, treći je iz blizine ispaljen u nenaoružanu masu. Ljudi su vrištali i padali na zemlju. Vojnici, koje je i same obuzela panika, nastavili su da pucaju u ljude. Ubijeno je njih četrdeset, dok je na stotine ranjeno u pokušaju da pobegnu. U ovom metežu Gapon je pao, nakon čega je ustao, u neverici zureći u sveopšti pokolj. Čulo se kako ponavlja: ‘Nema više Boga, nema cara’.“
Druga svedočenja navode znatno veći broj ubijenih, ali ono što je van svake sumnje jeste činjenica da je ovaj masakr označio politički zaokret u svesti mnogih ruskih radnika i radnica. „U tom presudnom trenutku, narodski mit o dobrom caru koji održava režim kroz vekove iznenada je uništen“, piše Fajdžis. U maršu održanom te Krvave nedelje učestvovala je i Aleksandra Kolontaj, jedna od vodećih boljševika. Ona je opisala kako je car nesvesno ubio i više od samih ljudi koji su ležali u snegu: ubio je i „veru radnika i radnica u to da će ikada od njega dočekati pravdu. Od tog trenutka sve je postalo drugačije i novo.“
Od masakra do revolucije
Kako su se vesti o masakru širile Ruskim carstvom, izbio je veliki talas štrajkova i protesta. Studenti/kinje su organizovali proteste, a seljaštvo je odbijalo isplatu zakupnina, preuzimalo zemlju i spalilo oko 3.000 veleposedničkih kuća. Kako bi ugušio seljačke pobune, režim je posegao za vojskom, ali su se do juna nemiri proširili i na mornaricu. Pobuna mornara na krstarici Potemkin kasnije je postala poznata zaslugom režisera Sergeja Ajzenštajna. U centru revolucije bili su, međutim, uzastopni talasi štrajkova koji su se potom smirivali samo da bi ponovo izbili, s novim zahtevima i novim izlivima solidarnosti.
Revolucija je bila najsnažnija u onim zemljama koje su pripadale Ruskom carstvu u kojima je prezir prema ruskoj vlasti doprineo raspirivanju protesta. Oko trećine svih štrajkova u carstvu te godine odigralo se u Poljskoj. Poljska revolucionarka Roza Luksemburg uspela je da se u tajnosti prebaci u Varšavu kako bi svedočila događajima i pokušala da na njih utiče. U februaru 1905. godine, dok je revolucija bila u punom zamahu, Luksemburg je iz prve ruke opisala razvoj nove, moćne društvene sile.
Rusija je bila neverovatno zaostala i nerazvijena u ekonomskom smislu, ali su njene vladajuće klase, u žurbi da sustignu Britaniju, Nemačku i Francusku, uspele da stvore sopstvenog grobara. Luksemburg je objasnila na koji je način ruski carizam očajnički pokušavao da prekopira zapadni kapitalizam u Rusiju: „Bankrotiranom apsolutističkom režimu su za fiskalne i vojne svrhe bile potrebne pruge i telegraf, mašine za gvožđe i ugalj, pamuk i tekstil. Apsolutistički režim negovao je kapitalizam svim mogućim metodama pljačkanja naroda i najbezobzirnijom politikom prohibitivnih carina – čime je nesvesno iskopao sopstveni grob. S ljubavlju je brinuo o eksploatatorskoj kapitalističkoj klasi – i time proizveo i proletarijat, besan zbog eksploatacije i tlačenja.“
„Duhovni rast masa“
Suočen sa dugotrajnim protestnim i štrajkačkim pokretom, car je bio prisiljen da prizna potrebu za reformama. Njegovi savetnici izradili su planove za uvođenje čisto savetodavnog parlamenta. U ranim danima 1905. godine ovi ustupci bi možda i bili dovoljni, ali su nakon nekoliko meseci revolucionarnih aktivnosti bili premali i zakasneli. Revolucija je u septembru kulminirala masovnim talasom štrajkova, koji se razvio u generalni štrajk. U štrajk su prvo stupili moskovski štampari, da bi im se pridružili najpre železničari, a potom i milioni drugih u gradovima širom Rusije. Opseg štrajkačkog pokreta postao je toliko širok da su čak i glumci Carskog teatra u Sankt Peterburgu napustili scenu.
Generalni štrajk bio je geografski širokog zahvata, a društveno gledano veoma dubok. „Pobesneli proletarijat“ je u Poljskoj inspirisao i druge delove društva: „Pobuna industrijskih radnika i radnica krajem januara i početkom februara podstakla je druge nezavisne društvene i političke pokrete“ (Robert Blobaum, Rewolucia). Štrajkači su uzduž i popreko pokazivali svoju snagu i sposobnost da sve druge uvuku u borbu. Najveći revolucionari i revolucionarke shvatali su značaj ovog radničkog angažmana i dali se na prenošenje ovog iskustva na druge zemlje. Roza Luksemburg je napisala Masovni štrajk, delo u kom je iznela da su minule revolucije bile prepoznatljive po uličnim barikadama i sukobima sa državom. Nasuprot tome, pisala je, u budućim revolucijama će sukob sa državom biti samo jedan trenutak u procesu proleterske borbe, zato što će radnici i radnice svoju revolucionarnu energiju iskazati kroz masovni štrajkački pokret. Sadejstvo ekonomskih i političkih zahteva značilo je da bi masovni štrajk mogao da postane ključni metod širenja revolucionarne borbe. Najdragoceniji aspekt štajkova nisu izboreni ustupci već „duhovni rast“, politički razvoj onih koji u štrajkovima učestvuju.
Sovjet u akciji
Štrajkački talas doveo je do mogućnosti organizovanja radnika i radnica na nove načine, kako bi se ispunile potrebe naroda. U Sankt Peterburgu, u kom su se u to vreme nalazile neke od najvećih fabrika na svetu, ovu potrebu ispunio je Savet radničkih deputata, odnosno Sovjet. Mladi revolucionar jevrejskog porekla, poznat kao Lav Trocki, bio je jedan od izabranih lidera Sovjeta. Evo kako je on opisao njegove aktivnosti: „Pod pritiskom štrajkova, Sovjet se izborio za slobodu štampe. Organizovao je redovne ulične patrole kako bi garantovao bezbednost građana. U većoj ili manjoj meri u svoje ruke je preuzeo poštanske i službe telegrafa i železnice. Neposrednim revolucionarnim pritiscima pokušao je da uvede osmočasovno radno vreme. Parališući aktivnosti autokratske države ustaničkim štrajkom, Sovjet je uveo sopstveni demokratski poredak u život radnog gradskog stanovništva.“ U drugim većim gradovima uspostavljeno je pedesetak sovjeta, kako bi se štrajkovi koordinisali i kako bi se upravljalo ključnim službama pod kontrolom samog radništva. Radnici i radnice pokazali su sposobnost ne samo da zaustave dotadašnje funkcionisanje društva, već i da ga sami organizuju u skladu sa sopstvenim interesima.
Car je bio prisiljen da potpiše Oktobarski proglas, kojim je formiran pravi parlament nazvan Duma. Širom Rusije izbilo je slavlje. Međutim, iako je Oktobarski proglas zadovoljavao srednje klase i liberale, radništvo i seljaštvo testirali su sopstvenu moć i zahtevali temeljnije promene. Težište politike pomerilo se na ulice i u fabrike. Oni koji su prema revoluciji osećali strah i prezir počeli su da se organizuju. Savet ujedinjenog plemstva uspostavio je Crne stotine, koje su uživale podršku bogatih zemljoposednika, trgovaca, sveštenstva i policije. One su podsticale monarhistički sentiment i organizovale antijevrejske pogrome i nasilje protiv socijalista i sindikata. Crne stotine pomagale su opstanak carističkog režima. Kampanja političkog terora koju su sprovodili dala je Rusima uvid u to na šta su režimi koji se nađu pod pritiskom da sprovedu promene spremni, kao najava fašističkog pokreta u kasnijem periodu XX veka.
„Nema povlačenja bez borbe“
I revolucionari su se organizovali. U scenama koje su nagovestile događaje iz 1917. godine, Lenjin se vratio iz egzila u Ženevi i momentalno pozvao na oružani ustanak. On je shvatao da su revolucionarne snage neiskusne, ali je smatrao i da će sam proces revolucije transformisati radnički pokret. „Reći da zbog toga što ne možemo pobediti ni ne treba da povedemo ustanak – to je prosto govor kukavica“, izjavio je. Trocki je tvrdio da „povlačenje bez bitke može značiti da partija napušta mase pod neprijateljskom paljbom“.
Vođe Petrogradskog sovjeta uhapšene su trećeg decembra. U odgovor na to, različite struje socijalističke levice – boljševici, menjševici i socijalistički revolucionari – sazvali su generalni štrajk. Guverner Moskve pokušao je da uhapsi vođe štrajka, što je dovelo do ustanka u celom gradu. Postavljene su barikade od prevrnutih tramvaja, a nekoliko rejona bilo je pod kontrolom pobunjenika duže od nedelju dana. Jedna železnička stanica ostala je, međutim, u rukama režima, što je omogućilo dopremanje trupa iz Petrograda. Ti pukovi su potom bombardovali ceo rejon Presnjenski, srce ustanka, i ugušili pobunu. General Min naredio je finalni juriš i svojim trupama poručio: „Delujte bez milosti. Neće biti hapšenja.“ Među hiljadu ubijenih pobunjenika/ca bilo je 140 žena i 80 dece.
Revolucija bez granica
Iskustvo revolucije iz 1905. godine pružilo je neprocenjive lekcije ruskom socijalističkom pokretu po pitanju toga kako izgleda radnička vlast i kako je zapravo uspostaviti. Meseci između januara i oktobra 1905. godine Trockom su otkrili ključnu istinu o revolucionarnim pokretima u XX veku. Ruska revolucija, „iako se direktno ticala buržoaskih ciljeva, nije mogla da se na njima zadrži: revolucija nije mogla da ispuni svoje neposredne buržoaske zadatke drugačije nego da na vlast dovede proletarijat. A jednom kada uzme vlast u svoje ruke, proletarijat neće moći da ostane zatočen unutar buržoaskih okvira revolucije“ (Trocki, 1905). Da bi pobedili, tvrdio je, radnici i radnice moraće da se razračunaju ne samo sa zastarelim feudalnim strukturama, već i sa savremenim buržoaskim odnosima. Njegova teorija permanentne revolucije razvila se iz iskustva 1905. godine.
Revolucionarni radnici i radnice su 1905. godine stvorili novi oblik organizacije, radnički savet odnosno Sovjet, koji je u stanju da usmerava i vodi revolucionarnu borbu. Sovjeti će se 1917. godine ponovo uspostaviti kao izraz kreativnosti radničke klase. Oni koji su 1917. godine marširali ulicama sećali su se onih koji su, noseći slike cara, streljani na Krvavu nedelju. Sećali su se i onih koji su samo 10 meseci kasnije ubijeni boreći se za socijalističko društvo. Međutim, socijalisti i socijalistkinje iz 1917. godine nisu se zadovoljavali prostim podsećanjem na prošlost. Oni su želeli da ožive dostignuća iz 1905. godine, ali s jednom ključnom razlikom – ovog puta bili su namereni da pobede.
