Najveće dosad otkriveno religijsko, umetničko, trgovačko i uopšte urbano središte Srednje Amerike je veličanstvena metropola Teotiuakan.
Piše: Nataša Žaja
Najveće dosad otkriveno religijsko, umetničko, trgovačko i uopšte urbano središte Srednje Amerike je veličanstvena metropola Teotiuakan. Smešten u srcu Meksičke visoravni, Teotiuakan se, svojim dominantnim uticajem kroz čitavo tzv. klasično doba, širio stotinama kilometara sve do današnjih područja Gvatemale i Hondurasa, prožimajući se sa moćnom kulturom Maja. Takođe je očigledan njegov uticaj i na kulture Meksičkog zaliva, Oahake i Verakruza.
Ovo klasično razdoblje počinje nešto pre početka nove ere naglim nicanjem velikih ceremonijalnih i urbanih središta, a opada negde od VII veka kad isto tako iznenada, jedno po jedno, većina ovih žarišta počinje da se gasi. Grad je zračio kosmopolitskim duhom, poput tadašnje grčke Aleksandrije, jer su na dvadeset kvadratnih kilometara gradske površine pronađene čitave četvrti drugih naroda i kultura sa umetničkim radionicama i mnoštvom raznolikih predmeta koje prepoznajemo kao majanske, olmečke, zapotečke i sl.
Teotiuakan se uopšteno smatra nastavkom ranije olmečke kulture, a prema nalazima moguće je zaključiti da su neko vreme kulture Olmeka, Maja i Teotiuakana postojale uporedo, razmenjujući kulturna i trgovačka blaga i podstičući jedni druge na razvoj.
Legende govore da su grad osnovali ljudi koji su u davnini lađama doplovili sa istoka, sa ostrva Astlan (Aztlán). Vođeni sveštenicima-mudracima koji su sledili božanska uputstva, podigli su veliko religijsko i inicijatsko središte u sećanje na nebeski grad sa Astlana koji su morali da napuste.
Prema mnogim otkrićima, kako to iscrpno obrazlaže jedan od danas najvećih stručnjaka za ovo područje, M.L. Portilja, iz Teotiuakana ponikli su i razvili se najraniji blistavi izdanci nauatl tradicije.
Nauatl je naziv za kulturu i tradiciju grupe srednjeameričkih plemena kao i njihov zajednički jezik. Temeljne principe i uzore Teotiuakana prvo su preuzeli Tolteci (oko X – XII veka), a od njih Asteci (oko XIV – XVI veka).
Astecima, koji su na ovo područje došli pet vekova nakon što je ugašen i napušten, Teotiuakan je i dalje bio mesto hodočašća i nadahnuća. Kao važni čuvari njegove baštine, Asteci su nam ostavili i njegovo nauatl ime koje znači mesto gde se ljudi pretvaraju u bogove ili mesto gde se stvaraju bogovi. Ovo je vezano za stari mit o dobima stvaranja sveta i čoveka. Ovaj mit, koji su od zaborava čuvali njihovi mudraci, predstavljao je značajnu okosnicu astečke religije i shvatanja vremena.
Legendarni početak – mit o dobima
Prema nauatl tradiciji svet i sva bića prošli su kroz različite etape stvaranja koje su se odvijale jedna za drugom. To su Četiri doba ili Sunca: Sunce noći ili zemlje, Sunce vetra, Sunce vatrene kiše i Sunce vode. Sva ova doba su se završila kataklizmom, a nakon Četvrtog doba, kad je čovečanstvo uništeno potopom, novo, Peto doba otpočelo je žrtvom bogova u Teotiuakanu. Prema onome što je sakupio misionar Saagun (Sahagún), najzaslužniji za spasavanje mnogih vrednih drevnih tekstova u razdoblju nakon španskog osvajanja, to se dogodilo u davnim vremenima:
Kad još bejaše noć,
kad još ne bejaše dana,
kad još ne bejaše svetlosti,
sakupiše se,
sabraše bogovi
tamo u Teotiuakanu.
Rekoše,
Govorahu među sobom:
„Dođite ovamo, o bogovi!
Ko će da uzme na sebe,
ko će da se prihvati
posla da stvori dane
posla da stvori svetlost?“
(Informantes de Sahagún – Kodeks Matritense – citirano u Los Antiguos Mexicanos, M.L. Portilja, 1988. str. 27, prevod NA)
U potpunoj tami, pre početka vremena, bogovi su se sastali u Teotiuakanu da izaberu onoga ko će na sebe da preuzme odgovornost stvaranja dana i svetlosti. Ponudila su se dva boga, Tekusistekatl, Gospodar puževa, i Nanauacin, Gnojavi. I dok se za njih pripremala lomača, oni su obavljali žrtvene obrede, a kako navode drevni tekstovi, Tekusistekatl se pritom prilično razmetao. Međutim, kad je trebalo da se skoči u vatru, obuzeo ga je strah i nakon četiri bezuspešna pokušaja morao je da prepusti priliku skromnom Nanauacinu. Sklopivši oči, Nanauacin se bez oklevanja bacio u vatru, pretvorivši se u Sunce koje će osvetljavati buduće doba. Nakon toga je i Tekusistekatl sav očajan skočio u vatru, ali prekasno i zato je postao noćno, Mesečevo svetlo novog doba.
Kad se obred završio, bogovi su se okupili kako bi dočekali izlazak Sunca i Meseca. Međutim, ni Sunce ni Mesec nisu mogli da se kreću. Tada su bogovi izrekli ove reči:
Kako ćemo živeti?
Ne kreće se Sunce!
Kako ćemo uistinu učiniti da ljudi žive?
Neka se pomoću nas osnaži Sunce,
žrtvujmo se, umrimo svi!
(Anales de Cuauhtitlán – citirano u Los Antiguos Mexicanos, M.L. Portilja, 1988. str. 27, prevod NA)
Žrtvom bogova koji su smelo prihvatili smrt bio je omogućen život ljudima, ali i svim ostalim bićima. Tako su u Teotiuakanu započeli dani i noći, a veliko vremensko klatno krenulo je na svoju petu putanju. Simbol novog Petog doba ili Sunca je pokret koji u svom središtu sjedinjuje četiri smera i sadrži snagu svih prethodnih doba. To znači da iskustva prošlosti ne mogu da nestanu, nego stvaraju pokretačku snagu koja predstavlja novu priliku za čovečanstvo i svet.
Ovo su izuzetno važni elementi religije i mitologije naroda Nauatl i zato su ih neprekidno oživljavali u ceremonijama, a čovek se kroz različite kulturne institucije stalno podsećao da svoje postojanje duguje bogovima. Od njih je tako dobio primer koji može da mu pomogne u preuzimanju odgovornosti za ostvarenje sopstvene životne uloge koja je neizbežno povezana sa celinom čovečanstva i prirode, sa smislom vremena i njegovim cikličnim promenama.
Panteon Teotiuakana
Panteon Teotiuakana predstavlja srž panteona Nauatl, a njegovu glavnu osu predstavlja metafizički koncept jednog jedinstvenog Boga. Kao što nam potvrđuju astečki tekstovi, obično ga nisu prikazivali, osim ponekad otiscima stopala i ruku, jer je nespoznatljiv i neuhvatljiv bilo kojom formom. Ostala božanstva su samo različiti principi ili aspekti ovog Jednog i imala su poznate nauatl predstave i imena. Najvažniji su Kecalkoatl, Pernata zmija, dobrostivi bog, stvoritelj ljudi i simbol mudrosti, Tlalok, Plamena voda, bog nebeskih voda i plodnosti, njegova žena Ćalćiutlikue, Ona s plaštom punim dragulja, boginja zemaljskih vodenih tokova, Ueueteotl, Drevni bog vatre, zaštitnik Petog doba i svetih ceremonija vatre, kao i Šipetotek, Naš odrani gospodin, bog proleća, obnove i oslobađanja.
Izdvojićemo takođe još dva tipično teotiuakanska božanstva – Kecalpapalotla, boga Leptira, ili bolje rečeno Kecal-leptira, kao i boginju Škorpion. Kecalpapalotl je simbolički princip koji udružuje ideje duše i duha. Leptir je sa svoje tri prirodne faze – larva, čaura i konačno prelepi leptir – simbol preobraženja duše čija se puna i nestvarna lepota može jasno sagledati tek u njegovoj poslednjoj fazi – kad dobija krila. Uprkos tome, krila leptira ne mogu dušu odneti visoko, premda je s lakoćom prenose do najlepših cvetova zemlje. Zato su duši potrebne oči i krila ptice kecal kako bi pronašla nebeske staze i vinula se u nevidljiva područja duha poput ove ptice koja voli da nestaje u dubinama visokih krošnji. Za boginju Škorpion, koja je česta tema freski, dugo se vremena smatralo da je zapravo jedan oblik boga Tlaloka. Danas pojedini autori pretpostavljaju da se radi o božanskoj majci zemlje i podzemnih svetova koja udružuje tajne smrti i ponovnog rođenja, po čemu nas upadljivo podseća na zapadnoazijsku, a kasnije i rimsku boginju Kibelu.
Sakralna umetnost i arhitektura
Još uvek ima nešto zadivljujuće u nemim ostacima Grada bogova, što potpuno opravdava njegovo ime. Prolazeći tzv. Putem mrtvih (Put mrtvih je prema Astecima put onih koji su “mrtvi” za sve prolazno), kako su Asteci nazvali glavnu osu grada, primećujemo pravilnu liniju niza hramova kojom dominiraju dve impozantne piramide, Sunčeva i Mesečeva. Trgovi, tzv.Palate („Palatama“ su arheolozi nazvali komplekse zgrada čija stvarna uloga još nije objašnjena – neki autori smatraju da su ovo bila mesta slična današnjim kulturnim institucijama koja su u sebi udruživala sveučilišta, „biblioteke“ muzeje kao i različite sakralne objekte), polupodzemni hramovi, veličanstvene freske živih boja, stambene četvrti sa atrijumima, palata Kecalpapalotla sa gotovo nestvarnim stupovima sa kojih još uvek prodorno gledaju oči Kecal-leptira, kameni kalendar Citadele sa Kecalkoatlovom piramidom, umetnički ateljei, zanatske radionice, prodavnice, pravilna mreža ulica... svedoče o savršeno osmišljenom i pažljivo ostvarenom planu izgradnje.
Grad je vidljivo odisao sakralnim duhom, ali čini se da njegova mistična strana nije izgubila vezu s običnim ljudima. Stiče se utisak nečeg izuzetno živog što je strujalo svakodnevicom ovoga grada, raznobojnih fasada i prelepih zidnih slika u stanovima običnih ljudi, grada koji je karakterisalo šarenilo ljudi iz raznih krajeva i kultura. U otvorenim dvorištima jednospratnih stambenih četvrti uvek se održavala vatra isto kao i u najdubljim svetilištima, a sigurno je bilo posebno nadahnjujuće započeti dan sa pogledom na dve monumentalne piramide, budući da pogled na njih ništa nije zaklanjalo.
Dok u arhitekturi dominira jednostavnost i jasnoća, ostale umetničke forme, iako su rafinisane, izgledaju razigranije. Često obiluju neobičnim kompleksnim simbolima i crtežima od kojih većina još nije odgonetnuta. Sva umetnička dela su anonimna jer je njihovo potpisivanje umetnicima Srednje Amerike generalno bilo strano. Nikad nije pronađeno neko ime koje upućuje na stvarnu istorijsku ličnost, vladara ili događaj. Prikazi su vanvremenski, posvećeni bogovima i onom što je božansko u čoveku i zato ne odražavaju nečije lično trenutno stanje. Istoričar umetnosti Džordž Kubler naglašava da glavni cilj umetnika nije bio da se prikaže sličnost sa objektima i ljudima – češće se prikazuju hibridna bića: ptica-zmija, jaguar s dvostrukom glavom, pernata jaguar-zmija. Čak su i ljudske figure složene: ptičji kljun kombinovan s ljudskim rukama. Prikazi jaguara – koji često nosi ljudsku odeću – nisu prikazi stvarne životinje, nego su povezani sa predstavom ili konceptom koji se nalazi iza same životinje.
Teško bi bilo izdvojiti bilo koju od umetničkih formi Teotiuakana. Pojedini autori npr. ističu freske čiju majstorsku tehniku izrade upoređuju s delima renesansne Italije. Freske su posebne i zato što kroz sliku prenose čitave mitove i složene simboličke prikaze, poput kasnijih kodeksa. Dosad ih je pronađeno oko 350, ali tek ih je četrdesetak delimično obnovljeno. Meksički istoričar umetnosti Migel Kovarubias prikladno opisuje slike Teotiuakana kao stroge i otmene, vedre i skladne, i veoma religiozne. Mnoge su teme vezane za prirodu: voda i planine, drveće, voće, cveće, kukuruz, kakao, leptiri, sove i druge ptice, školjke, puževi, jaguari, psi kojoti, zmije i armadili. Veoma su prisutni apstraktni oblici i forme, od kojih mnogi prikazuju ukras za glavu, masku za usta, jezik i očnjake moćnog Tlaloka; ostali proizilaze iz stilizovanih oblika šapa jaguara ili drugih životinja.
O religioznoj i simboličkoj umetnosti ovoga grada mogle bi da se ispišu mnoge stranice, ali jedva da postoje reči kojima bi se mogla preneti uzvišena, monumentalna tišina dvorana Teotiuakana u Antropološkom muzeju Meksiko Sitija ili muzeja u samom arheološkom kompleksu grada Teotiuakana. I zato nam ne preostaje ništa drugo nego da nabrojimo ostale vrhunske umetničke forme: grandiozne i majstorski isklesane skulpture bogova, izražajne maske od opsidijana, žada i oniksa vrhunske finoće izrade, ili maske od živo obojene terakote, keramička remek-dela s mnoštvom ukrasnih detalja, posebno ona izrađena tzv. tehnikom „tanke pomorandže“ kod koje su predmeti tanki kao ljuska jajeta, kompleksne mozaike na posudama i školjkama, tronožne posude koje upadljivo podsećaju na stil stare Kine, neobična skulpturalna grnčarija, tajanstvene figurice koje su dobile naziv „bog u čoveku“... i još mnogo drugih. Pustimo ih neka nam same govore svojim univerzalnim i večnim jezikom.
Tajanstveni završetak
Još uvek nije razjašnjeno kako je potamneo sjaj ovog moćnog kulturnog središta izuzetne socijalne i političke organizacije. Postoje različite teorije koje obrazlažu moguće katastrofe – ekonomski krah i prevelik demografski rast, određenu naglu klimatsku promenu ili dekadenciju religije. Ipak, mnogi stručnjaci se slažu da nijedno objašnjenje nije pouzdano, kao i da je možda više različitih istovremenih uzroka dovelo do napuštanja ove moćne metropole u kojoj će preostati tek šačica stanovnika po predgrađima. Međutim, seme koje je ovde bilo posejano prigrlili su Tolteci, čuvajući nadu o kojoj će u svojim delima istrajno pevati Asteci:
Jer ovako kazivahu:
„Kad umiremo,
ne umiremo stvarno
zato što živimo, uskrsavamo,
nastavljamo sa životom, budimo se.
To nas čini sretnim.”
Tako se obraćahu umirućem,
dok je umirao.
„Probudi se, već se nebo rumeni,
već se ukazala zora,
već pevaju fazani boje plamena,
lastavice boje vatre,
leptiri već lete.”
Zato govorahu stari,
ko je umro, pretvorio se u boga.
Govorahu: tamo se stvorio bog,
što znači da je umro.
(Informantes de Sahagún – Kodeks Matritense – citirano u Los Antiguos Mexicanos, M.L. Portilja, 1988. str. 31, prevod NA)
Ovo je jedan od najlepših primera odnosa Teotiuakanaca prema smrti, koji su u svojim školama nastavili da podučavaju Asteci.
