Upoznajte zmajeve iz Postojnske jame: Ne lete i ne bljuju vatru ali mogu da žive čitav jedan vek
Izvor: Shutterstock / weniliou
Vekovima daždevnjaci iz ove pećine inspirišu priče o zmajevima, a danas su udružili naučnike u borbi za njihovo očuvanje.
Poslednjih par godina ljubitelji knjiga pisca Dž. Martina i televizijskih serija zasnovanih na njima, imali su prilike da se upoznaju sa zmajevima koji se zajedno sa svojim gospodarima u izmišljenom svetu bore oko Gvozdenog prestola. Ali malo poznata činjenica je da dugorepa stvorenja slična njima postoje ispod krečnjačkih stena Postojnske jame u Sloveniji. U njenim podzemnim odajama kroz koje protiču reke, kriju se raznosvrsna čuda među kojima se izdvajaju "bebe zmajeva".
Ovi skoro prozirni vodeni daždevnjaci poznati i kao čovečja ribica - Proteus anguinus, imaju adaptivne karakteristike koje su ništa manje nego legendarne - čak i pored toga što ne lete i ne bljuju vatru. Vrhunski predatori u podzemnom svetu, ovi vodozemci mogu da narastu do 30 cm, regenerišu udove, žive do stotinu godina i to do desetak godina bez hrane. Stoga ne čudi da naučnici proučavaju njihov genetski kod, ne bi li shvatili kako funkcionišu njihova tela.
"Ovo je stvorenje najbliže zmajevima kakvim ih znamo iz priča", kaže biolog iz Postojnske jame Katarina Kanduč.
Foto: Profimedia
Zbog nedostatka podataka Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) ih klasifikuje kao ranjivu vrstu, a podatak koji najbolje oslikava koliko su misteriozna ova bića je činjenica da naučnici ne mogu da utvrde koliko ih živi na maloj teritoriji dinarskog krša koja se proteže duž jadranske obale od severne Italije do Albanije. Ali jedno je sigurno - opstanak njih i staništa u kom žive je ugrožen zagađivačima koji prolaze kroz visoko propusne stene.
Postojbina zmajeva
Vekovima unazad u mnogobrojnim kulturama su smišljane priče zasnovane na stvorenjima reptilskog izgleda, koja lete i bljuju vatru. Ali ljubav prema njima je u Sloveniji podignuta na viši nivo. Strašne čeljusti su vidljive na svakom ćošku - od Zmajevog mosta do kanalizacionih poklopaca i murala - a ako se uzme u obzir da pejzažom dominiraju kraški oblici reljefa, prepuni vrtača, pećina i mračnih jama, dolazi se do odgovora zašto su nekadašnji stanovnici ove zemlje verovali u njihovo postojanje.
Lokalno stanovništvo Postojne je verovalo da topla izmaglica koja zimi izbija iz otvora pećine u stvari predstavlja dah džinovskog stvorenja - danas znamo da je ovaj fenomen rezultat stabilne unutrašnje temperature. Kao dokaz njegovog postojanja često su navodili leševe daždevnjaka koje je reka iz pećine izbacivala tokom poplava.
Foto: Profimedia
"Pećine su nekada bili portali u neki drugi opasan i mračan svet.", objašnjava vodič iz Postojne Kevin Klun Valenčič. I dodaje da većina ljudi prilikom obilaska Postojne stekne neki uvid u populaciju životinja koje ovde žive - iako nema garancija da će među njima biti i legendarni daždevnjak.
S druge strane, prema poslednjim procenama trud svih zaposlenih istraživača se isplatio jer se tokom prethodnog perioda izleglo najmanje 30 mladih iz 43 jaja. Ovaj rezultat potvrđuje da briga i napori za očuvenje čine razliku, posebno ako se uporede sa činjenicom da se u prirodi izlegnu samo 2 čovečje ribice iz 500 jaja.
