Kikladske figure

U Egejskom moru, jugoistočno od Atike i severno od Krita, nalazi se grupacija grčkih ostrva – Kikladi. Ima ih čak dvesta dvadeset i većinom su nenaseljena usled nepristupačnih stena koje se obrušavaju u more, nepredvidljive klime, pojave iznenadnih oluja, vrlo malo padavina te neplodnog zemljišta. Kako kaže grčki arheolog Hristos Dumas (Christos Doumas): Ako zemlja i voda čine kikladski krajolik, vazduh i vatra, nebo i sunce sjedinjuju se da ga obdare naročitom bistrinom koja čini temelj kikladskog duha…

Kikladi su nazvani po grčkoj reči κυκλάς za „oko”, „okolo” ili „uokrug”, koja se odnosi na sva ostrva oko Delosa, svetog Apolonovog ostrva.

Svet Kiklada je bezvremen. Njegovi osnovni elementi se nisu promenili tokom više od pet hiljada godina. Još je Hesiod u svom delu Poslovi i dani opisao dnevni ritam kikladskog čoveka i malo toga se otada promenilo. Na skromnim poljima uzgajao se ječam i pšenica, na brdskim padinama vinova loza i masline, a između njih koze i ovce.

Osim očaravajuće lepote belih mermernih stena nad azurnim morem, kakve tajne kriju ti čudesni komadi kopna? Odakle i kako je nastala umetnost kojoj se danas divimo? Koja je to tajanstvena civilizacija ostavila dela kojima se diče mnogi muzeji? Mogli bismo nizati pitanje za pitanjem, no većina bi ostala bez odgovora – kikladska civilizacija i kikladska umetnost velika su nepoznanica.

Sigillarium – Kikladska figura. Crtež je deo rukopisa Roberta Valpola (Robert Walpole) iz 1818. godine.

Kikladsko ostrvo Delos još su u antici nazivali svetim ostrvom jer su prema grčkom mitu ovde rođeni božanski blizanci, bog sunca Apolon i boginja meseca Artemida. U Homerovoj delskoj himni opisuju se velike svečanosti u čast Apolona, koje su se održavale na Delosu svake četiri godine, poput Olimpijskih i Pitijskih igara, i koje su bile podjednako značajne.

Zanimanje za kikladsku kulturu pokreću putnici-istraživači početkom XIX veka. Jedan od njih, Robert Valpol (Robert Walpole), izneo je na svetlo dana 1818. godine mermernu figuru koju je nazvao Sigilarium. Opisao ju je kao sliku božanstva, a zbog njene nezgrapne i bezizražajne forme odredio je da pripada razdoblju pre mitskog Dedala (VII-VI vek p.n.e.). Tako se saznalo za najstariju egejsku kulturu. Pokrenuto je i sistemačnije proučavanje i istraživanje koje se skoro pa isključivo odnosilo na ostatke grobova, odakle su i proizašli svi arheološki nalazi. Kao potvrdu njihove posebnosti, najveći grčki arheolog Hristos Cundas (Christos Tsountas), koji je pretraživao ostrva Siros, Paros, Amorgos, Antiparos, Sifnos i Despotiko, uveo je krajem XIX veka naziv Kikladska kultura.

Istraživanja su ovu civilizaciju smestila u period 3000.–2000. godine p.n.e. (kasni neolit i rano bronzano doba), a stručnjaci su je podelili na rano, srednje i kasno kikladsko razdoblje.

Debela dama (The Fat Lady of Saliagos) – Crtež, koji prikazuje i deo koji nedostaje, je nastao na osnovu originala koji se nalazi u Arheološkom muzeju na ostrvu Paros.

Najstarija poznata mermerna kikladska skulptura pronađena je na ostrvu Saliagos i procenjuje se da potiče iz razdoblja od 5000. godina p.n.e. Nalazi se u Arheološkom muzeju na ostrvu Paros, a nazvana je Debela dama, usled toga što predstavlja punačak ženski lik sa prekrštenim rukama na stomaku.

Mermerne figure su najimpresivnija dela kikladske umetnosti, a najčešće prikazuju upravo nage ženske likove sa prekrštenim rukama. Glava je obla, blago nagnuta unazad, nos istaknut, telo stilizovano bez mnogo detalja. Ovaj tip figura stručnjaci su proglasili kanonskim, jer su u zenitu kikladske umetnosti (2800.–2300. g. p.n.e.) mahom nastajala slična dela. Kanonske skulpture se razlikuju po veličini, od minijaturnih do onih u gotovo prirodnoj veličini, međutim većina ih ima visinu od oko 40 cm.

Da li su to predstave ženskih božanstava plodnosti, ili su služile kao žrtveni darovi namenjeni božanstvu? Da li prekrštene ruke upućuju na poštovanje? Opet čitav niz pitanja, a odgovori se pretvaraju u nagađanja.

Dok su ženske figure prikazane statično, u stojećem položaju, vrlo retke muške figure u pravilu su u sedećem položaju, na primer muškarac koji svira harfu ili muškarac koji svira flautu.
Postoje i takozvane dvostruke figure. Naročito je zanimljiva ona gde manji lik stoji na glavi većeg, a oba zadržavaju kanonski položaj prekrštenih ruku. Naučnici pretpostavljaju da one prikazuju akrobate, a njihovu akrobaciju kao i zvuk flaute i pevanje uz harfu smatraju delom nekog obreda.

Figure životinja su vrlo retke. Poznate su mermene posude u obliku svinje i golubice. Izuzetno je delo plitka posuda po čijoj se sredini pruža prečka na kojoj sedi šesnaest golubica. I prečka i golubice izrađene su od jednog komada mermera. Osam golubica gleda na jednu, a osam na drugu stranu, te na taj način čitava kompozicija poprima blagi kružni pokret.

Iako većina figura pleni pažnju posmatrača skoro prozirnom belinom mermera, na mnogim postoje i ostaci boje. Najčešće su to bile crvena i plava, nešto ređe zelena i crna. Boja je isticala detalje poput očiju, kose, nekih oznaka na licu ili telu, a tragove boje nalazimo i na brojnim mermernim posudama i glinenim vazama. Na pitanje o značenju boja stručnjaci ponovno daju različite odgovore.

Kako je većina kikladskih ostrva bogata kvalitetnim belim mermerom, logično je da je većina figura izrađena od tog materijala. Istraživanja su pokazala da su glavni izvori mermera u tadašnje vreme bila ostrva Naksos, Keros, Paros i Jos. Od ostalih materijala koristili su zeleni i crni kamen, krečnjak, kamen plovućac, tuf, zeleni masnik, morske školjke, bronzu, glinu…

Izrada kikladskih figura je pratila detaljan sistem proporcija što je zahtevalo precizne mere i veliku veštinu izrade. Međutim, arheolozi su uzalud tragali za dokazima o radionicama ne bi li saznali nešto o organizaciji izrade.

Blago Kerosa (The Keros Hoard) – Ostaci kikladskih figura, 2800 – 2300 g. p. n. e. Muzej kikladske umetnosti, Atina.

Još jedna zagonetka dolazi iz mesta Kavos na ostrvu Keros. Tu je skupljeno takozvano blago Kerosa, koje se sastoji od oko 350 fragmenata figura kanonskog tipa (torza, glave, udovi), nešto mermernih i glinenih vaza, te obsidijanskih oštrica iz srednjeg razdoblja (2800.–2300. godina p.n.e.). Međutim, velik broj predmeta je nakon pronalaska, pedesetih godina prošlog veka, pokraden i raspršen po mnogim muzejima i privatnim kolekcijama, a mnogi su i netragom nestali. Tek oko osamdeset fragmenata je vraćeno u Grčku. Zašto su ovi ostaci ostataka prozvani blagom? Zato što način na koji su predmeti razbijeni, te erozija na površini loma, pokazuju da su figure razbijene namerno. Pretpostavlja se da je nalazište tih fragmenata imalo veliko simboličko značenje, a da je razbijanje figura bilo deo izvesnog obreda.

Posebnu celinu među nalazima predstavljaju skulpture u prirodnoj veličini. U periodu pre 2500. godine p.n.e. samo su tri područja na svetu imala takve skulpture: Egipat, Malta i Mesopotamija. Time još više zadivljuje pojava monumentalnih skulptura na Kikladima u to davno doba – to nije bila sjajna civilizacija poput starog Egipta ili Sumera, bila je to kultura stočara i ribara koji su istovremeno bili i kovači i trgovci. Kako to slikovito opisuje škotski pisac i istoričar Tomas Karlajl (Thomas Carlyle): Prenesite se u rano detinjstvo naroda, u prvo predivno jutarnje svetlo Evrope kad je sve još bilo okupano svežinom mladog blještavila Velike zore, a naša Evropa je tek počela da misli, tek počela da bude. Čuđenje i nada, beskrajan sjaj nade i udivljenosti, poput detetovih misli, u srcima tih snažnih ljudi!

Grupa tri kikladkse figure, bronzano doba, Badische Landesmuseum, Karlsrue, Nemačka.

Možda su ove retke monumentalne figure imale neku značajniju ulogu, možda su bile obeležja mesta naročitih zajedničkih obrednih dešavanja, a možda prikazuju božanstva?

Možemo li izdvojiti nešto što ne bi završavalo upitnikom? Znamo, a i vidimo, da je kikladska skulptura (kikladsko umeće uopšteno) sledila kanon, imala proporciju i bila svojom krajnje redukovanom formom svedena na samu suštinu. Jednostavnost, životnost i skladna lepota apstraktnih figura glavne su osobine kikladske umetnosti.

Kao takva nadahnula je umetnike XX veka od kojih je veliki broj njih po uzoru na kikladske fi-gure pokušao da eksperimentiše sa odbacivanjem suvišnog. Figurativna umetnost se preispituje i pogled se usmerava prema suštini i simbolizmu. Vidimo to u delima savremenih kipara poput Brakuzija, Modiljanija, Arčipenka, Đakometija i drugih.

Sve je primetnije zanimanje današnjeg čoveka za „primitivne” ili „arhaične” kulture. Menja se vrednovanje „primitivne” umetnosti. Pre samo stotinjak godina smatrane ružnim, vulgarnim ili varvarskim, kikladske figure su danas postale predmeti divljenja i simboli ljudskih vrednosti. Ipak, proći će još dosta vremena i trebaće još mnogo truda da se uloži kako bismo dobili odgovore barem na neka pitanja. Kikladska umetnost je vredna toga.

Autor: Vlasta Nedela, za časopis Nova Akropola – za boljeg čovjeka i bolji svijet, broj 60, Hrvatska. Uz jezičke izmene i dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs

Izvori fotografija:

TRAVELOGUES – Kikladska figura
Wikimedia Commons – File:Fette_Frau_von_Saliagos_06.jpg
Wikimedia Commons – File:Idols_Fragments_Keros_EC_II,_MCA_081010.jpg
Wikimedia Commons – File:Cycladic_three_figurines_group.jpg