Pixabay |File:conversation-talk-bird-blue-tit-3513843
Pitanja sa već pretpostavljenim odgovorima
Da li onaj ko postavlja pitanje zaista želi da dobije odgovor?
Ovo je veoma relativno. Vrlo često, onaj ko pita već ima pripremljen odgovor, iako možda podsvesno, i očekuje sličan odgovor koji će potvrditi njegov prethodni stav. Ako se odgovor ne uklapa, umesto da sluša, on se upušta u dugi niz argumentacija kako bi osporio ono što mu je rečeno. Ovo sistematično pobijanje navodi nas da se zapitamo: „Zašto si uopšte postavljao pitanje?“
Onaj ko zaista želi odgovor pažljivo sluša i nastoji da shvati ono što mu se kaže.
Ako neko smatra da je njegov odgovor tačan, neka se suzdrži od postavljanja pitanja zbog prostog zadovoljstva da proveri da li drugi razmišljaju na isti način. Takođe, neka se suzdrži od ispitivanja drugih tražeći protivrečnosti da bi se potom oholo naslađivao svojim ličnim kriterijumom. Ako odgovor nismo unapred pretpostavili, pokušajmo da uočimo fenomen – treba da razlikujemo ono što želimo da saznamo od onoga što bismo voleli da čujemo kao odgovor. Moramo naučiti da slušamo, da prepoznamo vrednost drugih ideja, drugačijih mentalnih stavova koji će obogatiti naš.
Osiromašenje jezika
Dok se umnožavaju sredstva komunikacije koja imaju svoje norme i stil govora i pisanja, i dok instituti za jezike nastoje da očuvaju jezik dopuštajući istovremeno uvođenje novih pojmova, na najširem nivou društva primećuje se suprotno: sve ograničenija upotreba reči. Razgovori se svode na sve prostije reči, gotovo na onomatopeju – da ne pominjemo teško razumljive izmišljene pomodne izraze. Na radiju i televiziji, ne umeju svi voditelji pravilno da koriste vlastiti jezik, dok pisana reč u mnogim slučajevima žalosno ponavlja loše usmeno izražavanje.
Ipak, vrednost reči nije umrla i neće umreti… Danas nam nedostaje dobar razgovor – umeće govora i umeće slušanja – i navika čitanja, odnosno primena sposobnosti rasuđivanja i imaginacije. Pojavljuje se sve više raznoraznih načina komunikacije, ali začudo, suočavamo se sa situacijama poput sledećih:
– U govoru se upotrebljava sve manje reči pri čemu prevladavaju one manje lepe.
– Preovlađuje audio-vizuelno izražavanje koje zamenjuje čitanje.
– Koristi se brza i škrta komunikacija, više tehnička nego književna.
– Ponovo se pojavljuju simboli, skraćenice – ali koje vrednosti predstavljaju?
Moda uvodi u opticaj, prvenstveno među mladima, reči čiji je jedini smisao da izraze pripadništvo grupi koja ih koristi.
Suočavamo se sa vladavinom trivijalnosti, da ne kažemo nepristojnosti, prolaznih stvari koje su osuđene da brzo budu zamenjene, jer su novotarije smenile želju za znanjem.
Možda podnosimo izgnanstvo dobro upotrebljene reči… jer, ona je moćno oružje onih koji znaju da misle, govore, pišu, da se dobro izraze.
Da li je moguće da se potpuno izgubila vrednost reči, umeća govora i slušanja, spokojne i promišljane tišine čitanja?
Mislimo da nije.
Rastuća nesposobnost komunikacije
Više puta smo pisali o neobičnom fenomenu našeg vremena: u ovom takozvanom „dobu komunikacije“ postalo je veoma teško da zaista komuniciramo jedni sa drugima.
Svaka komunikacija, uključujući i onu ljudsku koja nas ovde interesuje, temelji se na razmeni suštinski vitalnih elemenata; inače bi komunikacija bila tek vrsta okrznuća. Međutim, šta smo u stanju da razmenjujemo?
Stari običaji koji su bili sastavni deo drugačijih načina obrazovanja dovodili su nas u dodir sa dobrim knjigama i omogućavali nam da vodimo lep razgovor. Međutim, čitanje i govor danas su postali luksuz. Čita se, svakako, ali malo i loše, a to naravno utiče na naš način govora.
Zbog toga je sve manje dubokih i zanimljivih razgovora, a odnos između ljudi – isto kao jezik – svodi se samo na osnovne reči…
Govor je jedna od najlepših formi koje su nam dostupne za komuniciranje, za prenošenje živih elemenata, kako bi misli i osećanja strujali od jednog do drugog čoveka.
Autor: Delija Steinberg Guzman, odlomak iz dela Filosofía para vivir.