Poništavanje ženskog principa, koje je u istoriji najčešće manifestovano kroz podrazumevani podređen položaj žene, Šekspir je shvatio (i predstavio) kao uzrok tragičnog toka naše civilizacije.
Od oko 1880. do oko 1940. u svetu je svakih dvanaest dana objavljivana po jedna knjiga ili studija o Hamletu, kako je izračunao jedan kritičar koji je imao strpljenja da ih broji.
Danas je taj broj tekstova o liku i delu Vilijama Šekspira, naravno, znatno veći, ali postoji jedna poražavajuća činjenica u toj statistici − iako postoji mnogo umetnika, teoretičara, kritičara koji su pisali o Šekspiru, broj onih koji su zaista na pravi način protumačili Šekspirove drame nije tako impozantan.
Vilijam Šekspir je napisao 38 komada i svi se bave zapravo istim problemom. Koristeći već postojeće priče, pisac je svakim svojim delom, vrlo vešto podvukao značaj teme koju je obrađivao i koja je od presudnog značaja za opstanak čovečanstva.
Šekspir je, kao umetnik, vrlo jasno sagledao istoriju zapadne civilizacije koja, bez obzira na sve svoje „uspehe“, predstavlja zapravo jednu tužnu istoriju prolongiranja laži, obmanjivanja, ropstva, kolonizacije, diskriminacije i drugih oblika life-denying društvenih aktivnosti. U tom smislu, Šekspirove drame predstavljaju istragu tih zločina, i otkrivaju poreklo (i posledice) greške koju je ljudski rod napravio.
Pad matrijarhata i stupanje patrijarhata na snagu predstavlja pad civilizacije; takvom promenom društvene organizacije došlo je i do promene koncepcije moći pa je moć ljubavi, znanja, tolerancije, razumevanja i praštanja, zamenila moć sile, eksploatacije, takmičenja, nerazumevanja.
Pad ženskog principa
U Eshilovoj Orestiji, na kraju treće tragedije Eumenide, opisano je suđenje Orestu za ubistvo majke; glasovi sudija su podeljeni pola-pola i presudni, oslobađajući glas daje boginja Atina.
Ako zanemarimo deus ex machina, tj. božansku intervenciju u rešavanju ljudskih problema, kao jedno od često korišćenih sredstava u antičkoj drami, iz ovako opisanih događaja kod Eshila nameće se drugi zaključak da je ovaj Atinin izbor „pokazatelj da novoustanovljeni poredak ima religijsko pokriće“. Drugim rečima, utvrđen je demokratski poredak u antičkoj Grčkoj i od tog trenutka, kada je mitološkim opravdanjem ubistvo majke postalo nekažnjivo i legitimno, počinje sistematsko poricanje, odbijanje i uništavanje ženskog principa.
Demokratija se vrlo brzo, već ubistvom Sokrata, pokazuje u punom sjaju koji osvetljava neke od njenih metoda vladanja (koje su se vrlo uspešno održale do 21. veka). Sokrat je učio da sve ono što se nameće kao stvarnost treba dobro preispitati i da je nužno spoznati sebe i kroz tu samospoznaju graditi svoj identitet. Sokratova smrt jasno govori da se zapadna civilizacija opredelila za drugačiji koncepciju odmeravanja identiteta i potpuno drugačiji sistem vrednosti.
Monstruozna ideja − naučno dokazivanje da su žene subhumane, da postoje inferiorne rase i nacije, počela je da se sprovodi u antičkoj Grčkoj, koja je kolevka demokratije, i vremenom dovela do legalizovanih diskriminacija, porobljavanja, raznih vidova eksploatacije, etničkih čišćenja i svih drugih tragičnih procesa u razvoju naše civilizacije, koji su poznati pod zajedničkim, lepšim nazivom − tradicija!
Upravo ta tradicija je iznedrila poremećen sistem vrednosti 21. veka. Kupovna moć je jedino merilo uspeha, potrošački način života je jedini, pravi, jer mi to zaslužujemo, kreativnost je poželjna jedino u oblasti kriminala, a bombardovanja i zločini protiv čovečnosti su mirovne misije radi stabilnosti i sigurnosti u zemlji i regionu.
Poništavanje ženskog principa, koje je u istoriji najčešće manifestovano kroz podrazumevani podređen položaj žene, Šekspir je shvatio (i predstavio) kao uzrok tragičnog toka naše civilizacije.
Patrijarhalna ideologija potpuno svesno i planski odbacuje ljubav, jer ljubav (prema ženi na primer) budi strasti i moći potpuno drugačije od onih koje su potrebne da bi muškarac postao uspešan političar ili ratnik. Patrijarhalna civilizacija, oličena danas u bogatom potrošačkom društvu kao što je američko, plasira udarnu, dnevnu dozu nasilja na tv-u, i time, između ostalog omogućava muškarcu da se ostvari kroz neku od dve navedene ključne istorijske figure (političar ili ratnik).
Šekspir je shvatio da uloga umetnosti nije da zabavi, nego da budi u čoveku kritičku svest i da tako spreči gubljenje ljudske savesti (neophodne za opstanak ljudske vrste) i upravo zato se u svim svojim dramama bavio istom temom − osvetljavanjem destruktivnih procesa koje vrše civilizatori, slepilom nekritičkog uma i ludilom probuđenog duha, kao i predstavljanjem alternative, koja uprkos svemu jeste moguća.
Umetnici u čijim su delima jasno uočljive reference na ovakvo čitanje Šekspira, takođe svojim delima osvetljavaju istinu, koja stalno izostaje u raznim reinterpretacijama i prekrajanjima istorije.
U takve umetnike, u prvom redu, spada Džordž Orvel sa svojim romanom 1984, jednim od najimpresivnijih dela svetske književnosti, kojim je učinio potpuno vidljivim i jasnim skrivene ideologije, nametnute sisteme, kako oni funkcionišu i zašto postoje i u kome je podvukao jednu od osnovnih Šekspirovih tema − nesagledive, kobne posledice odustajanja od savesti.
Vešto koncipirani Šekspirovi likovi poput Rozenkranca i Gildensterna iz Hamleta, poslužili su Šekspiru da predstavi vrstu ljudi zahvaljujući kojoj eksploatatorski sistem opstaje, a tradicija fizičkog, moralnog i intelektualnog nasilja se nastavlja kroz vekove. Oni se ne bave preispitivanjem stvarnosti, oni poslušno izvršavaju naređenja,oni su bespogovorne sluge i u to obavljanje svojih dužnosti uopšte ne uključuju samostalno razmišljanje.
Zahvaljujući takvom odsustvu kritičke svesti, oni su zapravo moćno oružje u rukama režima. Hamletovo objašnjenje kako se svira frula i konstatacija da je to lako kao lagati, zapravo, metaforički predstavljaju objašnjenje načina na koji vlast upravlja takvom vrstom ljudi, bespogovornim slugama.
Bez kritičkog odnosa prema stvarnosti, bez savesti i moralnih načela, takvi ljudi zaista predstavljaju prazne instrumente, frule sa mnogo rupa, kroz koje bez problema prolazi svako naređenje i na taj način oni zapravo direktno saučestvuju u ubijanju pravde.
Rozenkranc i Gildenstern su samo dva od brojnih Šekspirovih likova koji zapravo predstavljaju onu vrstu ljudi čija su (zlo)dela zaštićena zakonom, jer oni samo rade svoj posao. Pored brojnih primera takvih slugu iz književnosti, postoji, na žalost mnogo primera i u stvarnom životu, a njihovo obavljanje svoje dužnosti ima malo tragičnije posledice.
To su, na primer, školovane arhitekte i graditelji Aušvica, kolonizatori Afrike, Azije i možda bi dobro bilo ovde navesti i sve one koji su učestvovali u pravljenju soundtrack-a Miloševićeve Srbije.
To je ta vrsta moralnog i emocionalnog slepila na koju je Šekspir još u XVII veku hteo da ukaže i upozori.
Nasilno razdvajanje emocija od racia
Tragični razvitak naše civilizacije je posledica zamene sistema vrednosti, posledica pada matrijarhata i svih njegovih principa: pad principa ljubavi, tolerancije, razumevanja, kreativnosti što je sve posledica nasilnog razdvajanja emocija od racia koje od ljudi pravi lomljive grafite.
Nemoguće je postati dijamant, otporan i praktično nesalomiv bez celovitog razvitka, bez potpune spoznaje sopstvenih potencijala; ne može se slušati samo glas razuma i nasilno odstranjivati prirodno dat sluh za svoje unutrašnje biće. Celovit razvoj čoveka treba da predstavlja jednu skladnu harmoniju muškog i ženskog principa, uma i duše, razuma i mašte. To potvrđuje istorija dopunjena Šekspirovim delom i delima umetnika koji su ga pročitali u ključu njegove jedinstvene melodije.
Piše: Miljana Đorđević - kultivisise.rs
