Prof. dr Zlatiborka Popov-Momčinović
Slike iz ratom razorene Ukrajine su mnoge od nas podsetile na krvavi raspad Jugoslavije. Prizori porušenih gradova i sela, muškaraca u uniformama, žena sa decom u izbegličkim kolonama, izjave muških političara koji se svakodnevno pojavljuju na ekranima i preteći upozoravaju na mogućnosti još veće destrukcije, uključujući i upotrebu nuklearnog oružja imaju zlokobnu sličnost.
Piše: Prof. dr Zlatiborka Popov-Momčinović
Na našim prostorima postoji narodna izreka da je rat nekom brat. Zaista, i bez namere ikakve idealizacije žena kao takvih, statistike i istraživanja ukazuju da se žene retko pitaju u i oko rata, ali u svakom oružanom sukobu plaćaju visoku cenu samo zato što su žene.
Danas, dok živimo u navodnom miru na postjugoslovenskom trusnom području, treba podsetiti da su glavni subjekti rata, bez obzira na različiti nivo odgovornosti bile etnonacionalne stranke sa kranje patrijarhalnim i mizoginim pogledima na rodne uloge. U tom smislu je u bivšim jugoslovenskim republikama neposredno pre početka oružanog sukoba broj žena u parlamentima naglo opao i sveo se na nivo statističke greške – u Hrvatskoj 4.5%, u Crnoj Gori 4%, Makedoniji 3.3%, u Bosni i Hercegovini 2.9%, u Srbiji čak 1.6%, navela je Žarana Papić. Potom, žene nisu učestvovale ni u jednim mirovnim pregovorima, a većina njih je često i već unapred bila osuđena na propast zbog politika muških lidera. Paralelno, došlo je do naglog porasta nasilja u porodici, i neke žene su za vreme rata ubijane u kući, čak i na ulici od svojih partnera hladnim ili vatrenim oružjem. I nakon rata nedovoljno progovaraju o nasilju koje su preživele i kojem su izložene, i često ga ćutke trpe ako su im partneri bili na frontu. Žene su bile silovane, degradirane i ponižavane na različite moguće načine, i preko njihovih tela se pre svega hteo poniziti protivnik. No, njihove traume se ne leče sistemski već uglavnom uz pomoć nevladinih organizacija koje za svoj rad ne dobijaju dovoljnu podršku. Žene preživele su često stigmatizirane od članova porodice i od svoje okoline, a njihova patnja se zloupotrebljava za dalja međuetnička sukobljavanja i proizvodnju resentimana. Iz tih razloga se i tačan broj silovanih žena u Bosni i Hercegovini ne može precizno utvrditi, i po nekim procenama kreće se do čak 50 000.
No, žene su bile i akterke, i već tokom rata su gradile mir. Pomagale su drugima, spašavale komšije, bile aktivne u pružanju humanitarne i različitih oblika psihološke pomoći. Nakon rata su prve prelazile međuentitetske granice, uspostavile početne oblike komunikacije i dijaloga, pomagale povratničku populaciju u pravnom i ljudskom smislu. Žene su izgleda tu da grade mir na terenu, ali ni rat ni mir nemaju žensko lice već samo obrise. Ženske žrtve se tretiraju kao kolateralna šteta, a doprinos izgradnji mira se ne uvažava, a neretko nailazi i na osudu okoline. Dovoljno je kao ilustraciju pomenuti Žene u crnom iz Beograda koje su već 1991. glasno rekle ne patrijarhatu, nacionalizmu i militarizmu. Za tri decenije u faktički nemogućim okolnostima i u neprijateljskom okruženju su održale više od hiljadu mirovnih performansa, kampanja i demonstracija. Mirno i uporno su stajale na trgu glavnog grada Srbije dok su im prolaznici neretko dobacivali da su „izdajnice, zloslutnice u crnini, lezbejke, kurve.“ Žene u crnom stalno i iznova opominju vlasti u Beogradu o potrebi suočavanja sa istinom i preuzimanju odgovornosti za dešavanja iz ratova devedesetih.
U tom smislu se može reći da su ženske organizacije jedine koje su nakon rata pokušavale da ukažu na specifičnost iskustva bivanja ženom u ratu i poraću, i da iznađu rešenja. Kao što je istakla jedna aktivistkinja, sve što se moglo desiti ženama tokom rata se desilo. I masovna silovanja, i gubitak posla, i nestanak iz političkog života, i izloženost nasilju i diskriminaciji. I dok je u ratnom periodu ovo nasilje direktno, u postratnom je prevashodno strukturalno i kulturalno. Strukturalno se ogleda u različitim oblicima nejednakosti i diskriminacije, a kulturalno u patrijarhalnim vrednostima kojima se opravdava postojeće stanje. Ova pitanja se ne tiču samo žena već i napretka čitavog društva koje ne priznaje i ne uvažava ženske resurse. Takođe, tiče se i mira s obzirom na povezanost nasilja u kući s nasiljem na ulici, i nejednake distribucije moći sa agresijom, frustracijom i tzv. toksičnim maskulinitetom.
Na ravni pojave, izgleda da žena sada ima više u različitim sferama koje su bitne za društvo, ali se radi o svojevrsnoj lukavosti patrijarhata. Naime, u politici se isturaju određena ženska lica koja uglavnom reprodukuju etnonacionalne matrice, i oponašaju muške političke modele kroz izraženu agresivnost i kompeticiju. Cilj je ubediti javnost da ravnopravno učešće žena u politici ne dovodi do nikakvih promena. Žene koje nude drugačije modele u politici su nedovoljno vidljive u medijima i u javnom prostoru. Potom, žena ima više na nekim pozicijama odlučivanja npr. u obrazovanju, ali je ono devalvirano i izgubilo je nekadašnji društveni prestiž. Dalje, donose se razni akcioni planovi i strategije za rodnu ravnopravnost uključujući i rezoluciju UN 1325 – Žene, mir, sigurnost, ali se one najčešće i ne sprovode adekvatno zbog nepostajanja volje i nedovoljnih budžetskih sredstava. Mnoge konvencije i deklaracije koje su potpisane a koje se tiču žena nemaju pravi učinak, i često oni koji su iste postpisali, uključujući i širu javnost, i ne znaju šta je potpisano i koje su obaveze države. Patrijarhalne i nacionalističke vrednosti se i dalje reprodukuju kroz obrazovne i medijske sadržaje sa više ili manje svesnim ciljem suzbijanja potencijalne opasnosti da bi obespravljena grupa mogla shvatiti na koje je sve načine obespravljena. Abortus nije zabranjen, ali je ova tema do te mere društveno tabuizirana, da je pitanje u kojoj meri žene zaista raspolažu reproduktivnim pravima i autonomijom.
U takvim nepovoljnim okolnostima, ženske mirovne priče, poruke i glasovi, i brojne aktivnosti prolaze uglavnom ispod radara. One su fusnota u istoriji i našoj društvenoj svesti koja odražava društvene odnose nejednakosti, zarobljavanja i zaboravljanja žena. Potom, neke od aktivnosti se ciljano sprovode bez većeg uključivanja javnosti zbog opasnosti od političkih i drugih zloupotreba, kakve možemo gledati svake godine po nekoliko puta na različitim komemoracijama. Neke se tolerišu ili im se čak ustupa javni prostor, da se po potrebi može reći eto, i kod nas se gradio mir.
Na ovom mestu se treba podsetiti i značaja Ženskog suda – feministički pristup pravdi koji je organizovan u Sarajevu 2015. Ovaj sud ima regionalnu dimenziju i cilj da ukaže da ni međunarodni ni domaći sudovi nisu doneli pravdu za žene na prostoru bivše Jugoslavije. Glavna metodologija ovog suda je pružanje prostora za glasove žena, podsticaj za izlaženje iz traume, i osnaživanja marginalizovanih glasova čija se patnja ne uvažava u javnom polju zbog hijerahijskog pristupa (neke žrtve su vrednije a neke ne). Na taj način se kako navodi Staša Zajović dešava i tzv. horizontalno pisanje altnerativne istorije žena. Druga inicijativa je Mir sa ženskim licem, koja je okupila ženske organizacije iz oba bh. entiteta, s obzirom da vladajući etnonacionalni narativi ne pružaju prostor za glasove žena, pogotovo ako su oni mirovni i nadetnički. Kroz autentične priče žena o o ličnim gubitcima tokom rata koje su ih podstakle na mirovni angažman, kreira se i potencijal za ozdravljenje društva. Na ovaj način se suprostavlja selektivnoj kulturi sećanja koja vrši administraciju traume po principu odozgo, s ciljem daljeg posticanja sukoba i održavanja na vlasti etnonacionalističkih elita. Posebno su značajne aktivnosti koje sprovodi udruženje Zaboravljena djeca rata, i koje okuplja decu koja su rođena kao posledica ratnog seksualiziranog nasilja, s ciljem izlaska iz anonimnosti i ostvarivanja prava dece i majki a koja se upravo krše u mirnodopskom periodu. U te svrhe se organizuje i izložba Breaking free koja nosi izrazito snažnu i emotivnu mirovnu poruku.
