7kazneni

Nacrt izmena i dopuna Krivičnog zakonika Republike Srbije donosi i uvođenje doživotne kazne zatvora. Takav prijedlog je neodvojiv od šire autoritarne politike vladajuće garniture, a društvenim ga legitimitetom opskrbljuju privatni mediji koji put do profita pretežno traže histerijom oko vijesti iz crne kronike.

 

ao što je već ustanovljeno prethodnom prilikom, nema naznaka da će se zaustaviti hipertrofija srpskog državnog represivnog aparata. Proširuju se kako ovlašćenja postojećih organa, tako i njihovi kadrovski kapaciteti, a vladajuća stranka neumorno, iz meseca u mesec, “gura” nove zakone. S podjednakim žarom, a u zavisnosti od trenutne političke temperature, uvodi nove pandursko-birokratske fraze za percipirane pretnje bezbednosti i sigurnost građana Srbije (npr. “agenturno delovanje”) i time pravda svoj, na prvi pogled, tvrdi pristup zločinu i kažnjavanju.

Nedavno je MUP objavio partnerstvo sa kineskim tehnološkim gigantom Huaweijem, koji će u naredne dve godine samo u Beogradu postaviti 1.000 sigurnosnih kamera, tako da ne bude “značajnije ulice, ulaza ili prolaza između zgrada” koji neće biti “pokriven” ovim uređajima. Pre svega nekoliko dana, pokrenuta je inicijativa za uvođenje “građanskih patrola” u kojima bi svi penzionisani policajci i balkanski špijuni mogli da udovolje svojoj profesionalnoj deformaciji i nastave da se bave svojim poslom u slobodno vreme, prateći ko beži sa časova, da li neka sekta vrbuje decu u školi, ko deluje da prodaje drogu, a ko semenke i tome slično. Treće, već neko vreme udruženje Levijatan, koje čas “štiti životinje” a čas upada u romska naselja i osvetnički deli pravdu navodnim “mučiteljima životinja”, prikuplja potpise za inicijativu da se uvede “policija za životinje” čiji bi pripadnici, eto, bili baš njihovi članovi.

Uznemirujuće opravdanje

I Ministarstvo pravde je ispratilo MUP u podizanju uloga, doduše u skladu sa prethodno obnarodovanim namerama. Krajem prošlog meseca, objavljen je Nacrt izmena i dopuna Krivičnog zakonika RS čiju glavnu komponentu čini uvođenje doživotne kazne zatvora za neka od najtežih krivičnih dela. Osim toga, predlaže se i uvođenje novog krivičnog dela – pripreme teškog ubistva – za koje je predviđena kazna od jedne do pet godina. Najveća moguća kazna za krivična dela do sada je, posle ukidanja smrtne kazne 2006. godine (poslednje izvršenje, streljanjem, desilo se 1992. godine), bila zatvorska kazna u iznosu od 40 godina. Ministarstvo pravde je još 2015. godine predložilo uvođenje doživotne robije kao odgovor na burnu reakciju javnosti na svirepo ubistvo maloletne Subotičanke Tijane Jurić u julu 2014. godine.

Predlog Ministarstva pravde naišao je na osudu uglavnom stručne javnosti i organizacija za zaštitu ljudskih prava najpre zbog odredbe prema kojoj mogućnost uslovnog otpusta nije moguća za počinioce sledećih pet naročito okrutnih dela: teško ubistvo1 , silovanje sa smrtnim ishodom, obljuba nad nemoćnim licem sa smrtnim ishodom, obljuba sa detetom sa smrtnim ishodom i obljuba zloupotrebom položaja sa smrtnim ishodom. Kako je tim povodom s pravom istaknuto sa više strana, ukidanje mogućnosti uslovnog otpusta nema penološkog smisla ne samo zato što ukida bilo kakvu mogućnost rehabilitacije i resocijalizacije, već i zato što u izdržavanje doživotne kazne unosi dozu beznadežnosti koja, bar prema Evropskom sudu za ljudska prava, takvu kaznu pretvara u nehumanu. Očigledno je da nije lako braniti pravo nekog silovatelja dece na rehabilitaciju, ali raskid sa retributivnim konceptom kazne i pravde uopšte – kojoj je svrha osveta za učinjeno nedelo, a ne “popravljanje pojedinca” – zahteva i takve mogućnosti. Sa druge strane, ako se radi o specifičnosti zločina nad decom, ovaj predlog ne uzima u obzir zločin nad decom npr. u okviru ratnih zločina, pa bi ratni zločinci mogli imati pravo na uslovni otpust.

Još je više uznemirujuće opravdanje Ministarstva pravde za ovakvo rešenje. Pošto nisu mogli da pronađu uporište za to u relevantnim pravnim propisima, mada jesu u praksi nekih evropskih zemalja koja je i sama u sukobu sa rešenjima evropskih tela, Ministarstvo se pozvalo na činjenicu da je 158 hiljada građana potpisalo inicijativu Fondacije Tijana Jurić – na čijem je čelu otac ubijene Tijane, Igor Jurić i koja je za cilj imala pooštravanje kazni za takva dela – što je “pet puta više potpisa građana nego što Ustav Republike Srbije predviđa da je potrebno da se stekne svojstvo ovlašćenog predlagača zakona”. Osim toga, nacrt koji je ponuđen radnoj grupi za izradu ovih izmena nije sadržao i odredbu o nemogućnosti uslovnog otpusta koja je, izgleda, “umuvana” naknadno i mimo znanja članova RG. Čemu sve to, tim pre što mogućnost uslovnog otpusta ne znači i njegovu nužnost?

Zanemarivanje znanstvenih dokaza

Ovakvo postupanje državnih organa nemoguće je shvatiti bez razumevanja širih tokova “kaznenog populizma”, kako na strani vlasti tako i na strani stanovništva. On je sastavni deo svake konzervativne vlasti, bilo da su u pitanju domaći ministri koji „naglas razmišljaju“ o vraćanju inače protivustavne smrtne kazne ili američki političari kad obećavaju da će biti “tough on crime”. Takva kaznena i pravosudna politika, koja se bavi isključivo pooštravanjem kazni i navodno tvrdim pristupom kriminalcima, uglavnom ne donosi nikakve opipljive rezultate, a za svoje naličje ima neprestanu proizvodnju paranoje, straha i sadističkih i autoritarnih impulsa. Zatvoreni krug, u kome strah i paranoja opravdavaju strožu kaznenu politiku a ona sama, odsustvom realnih rezultata, pojačava strah i autoritarnu agresiju, dobija na svom ubrzanju i može da ima bar dve pogubne posledice: opšte povećanje kazni za sva, pa i najsitnija dela, i veće društveno opterećenje rastućom zatvorskom ili na neki drugi način krivično sankcionisanom populacijom.

Agresivni autoritarni impulsi – u stanovništvu koje je, prema većini istraživanja, većinski autoritarno opredeljeno – naročito dolaze do izražaja na vrhuncu medijski proizvedene drame o svirepim ubistvima ili o potrazi za počiniocem. Gorak je to kolač – sloj naslova poput “Lice zla!” ili “Monstrum!”, sloj detaljnog opisa mesta zločina ili samog zločina, sloj simpatije sa žrtvom, i na kraju sloj komentara običnih građana koji se nadmeću u tome šta bi sve zločincu radili kada bi im dopao šaka. U slučaju ubistva Tijane Jurić, više stotina hiljada ljudi je na društvenim mrežama, ovako ili onako, iskazivalo podršku vraćanju smrtne kazne. U jednoj onlajn anketi, više od 80% glasača se opredelilo za ponovno uvođenje te sankcije.

Sa druge strane, ne postoje jasni dokazi da zaoštravanje kaznene politike vodi smanjenju stope kriminaliteta, za razliku od intenzivnije prevencije i otklanjanja uzroka kriminaliteta. Ali to, ipak, zahteva ozbiljniju politiku i angažman, pa samim tim i otpada kao moguć tok događaja. U tom svetlu je značajan podatak da je prosečan srpski kriminalac nezaposlen (ili radnik ili zemljoradnik), siromašan, slabo obrazovan i bez dece. Razlozi za neefikasnost dužih kazni su višestruki: neki imaju veze sa socijalno-psihološkim osobinama počinilaca, neki se tiču širih društvenih uslova (stanje u zatvorima, razvijenost rehabilitacionih programa, primenjenost restorativnih praksi, raspoloživost otvorenih i poluotvorenih institucija za sprovođenje sankcija nasuprot čisto zatvorenih, itd), a neki zavise od političko-istorijske prizme konkretnog društva kroz koju se prelama kaznena politika.

“Ljubitelji kriminalaca”

Spor oko doživotne kazne u Krivičnom zakoniku dobro odražava i tenzije inherentne parlamentarnoj demokratiji i institutu “narodne inicijative” u uslovima privatne svojine nad sredstvima informisanja, koja su pritom na raspolaganju vlastima i pod sve slabijom regulatornom kontrolom odgovarajućih tela. Da li je 150 hiljada potpisa dovoljan razlog za trajnu izmenu kaznene (ili neke druge) politike, naročito kada se moraju uzeti u obzir složena pitanja pravde, pravičnosti, humanosti i etičkog ophođenja prema ljudima sa kojima inače većina glasača teško može da se poistoveti? U uslovima objektivnog i nepristrasnog informisanja pod društvenom kontrolom bi ta tenzija možda i našla produktivno i humano razrešenje, ali u zemlji u kojoj televizije sa nacionalnom frekvencijom u svaki, makar i petominutni blok vesti bez filtera ubacuju vesti iz “crne hronike” naivno je očekivati da će zahtevi za pravdom biti kanalisani u dobrom pravcu.

Naročito je to slučaj onda kada je na vlasti opcija koja grozničavo traži svaku priliku da ojača podršku, “navučena” na masovni, ali sumnjivi izborni legitimitet. Vladimir Orlić, besno pseto poslaničke grupe Srpske napredne stranke, kritičare izmena KZ nedavno je nazvao “ljubiteljima kriminalaca”. U nastavku svog obraćanja, Orlić je posprdno i sa visine udario po opoziciji povodom neke sasvim druge teme i time iskoristio i pitanje doživotne kazne za obračun sa svojim neposrednim političkim protivnicima, gubeći iz vida njihovu međusobnu nesamerljivost.

Za sada nema naznaka da će se Ministarstvo pravde povući pred “ljubiteljima kriminalaca”, tim pre što je ovoga puta izostao jedini pritisak pod kojim srpske vlasti bez greške popuštaju – iz Evropske unije. Porazno je i to što efekte ovakvih izmena neće biti moguće proveriti, ne samo zato što najtežih krivičnih dela ima srazmerno malo, već i zato što MUP javnosti na uvid dostavlja tek delić prikupljenih podataka. Ostaje jedino uteha da je uvođenje smrtne kazne za sada ostalo na nivou “razmišljanja naglas”.

bilten.org 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU