fbpx

07 mocnik novosti

Do pravih promjena će doći kad se pojave stranke sa programom izlaska iz kapitalizma. A kao što smo naučili iz istorije, takav izlazak nije moguć samo u jednoj zemlji

Piše: Nastasja Radović (Monitor)

Nastaje li u pandemiji  kovid-19 neka nova vrsta društvenosti? Edgar Moren se, proljetos, u intervjuu Mondu, ponadao da ćemo postići viši stepen solidarnosti na globalnom planu. Čemu se Vi nadate?

Najjasnije se pokazuje šta je valjano u našoj sadašnjoj društvenosti. Pokazalo se da se samo javno zdravstvo može suprotstaviti epidemiji. Da nam trebaju javni vrtići i javne škole. Da kapitalistička privreda ne može odbraniti radnicu i radnika od epidemije, jer traži da rade u nepovoljnim uslovima i kad im preti neposredna opasnost od zaraze. Vidimo da je politika privatizacije i podređivanja zahtevima transnacionalnog kapitala i njegovih imperijalističkih slugu bila pogrešna. Nadam se da će to uvideti i oni koji odlučuju.

Moren, u istom intervjuu, govori o prihvatanju neizvjesnosti kao neke vrste „nove izvjesnosti“ što nam je pandemijska kriza nametnula kao imperativ i simbol budućnosti. Može li to postati novim „smislom“?

Od neizvesnosti možemo se osigurati racionalnom koordinacijom društvenih delatnosti i dugoročnim predviđanjem rizika. Trebalo bi napustiti dogmu da je tržište najbolji ili jedini mehanizam za koordinaciju društva. Dugoročne strategije mogu određivati samo društvene zajednice i države, a ne pojedina preduzeća u borbi za profit ili političke stranke u borbi za vlast. Znači, treba menjati i privredni i politički sistem.

Pojava epidemije u Vuhanu, u Kini, bacila je veliko svjetlo na Kinu, sistem koji tamo vlada, ali i na ekonomsku globalizaciju čiji je Kina možda najbolji primjer. Da li je Kina zaista „profitirala“ od toga što je iskoristila priliku koju joj je ponudio neoliberalni kapitalizam?

Uspon Kine bio je nekako „nužan“. Sociolog Andre Gunder Frank već je krajem devedesetih godina 20. veka razvio teoriju da je navodni „uspon Zapada“ bio samo druga strana dvestagodišnje krize istočno-azijske privrede. I bez tako radikalnih hipoteza moglo se predvideti da će zemlja sa više od milijarde ljudi, koja inteligentno kombinuje plansku privredu i tržište, pre ili kasnije preuzeti svetsko vođstvo. Do toga je ipak došlo ranije nego što se očekivalo. Mudrost Kine bila je u tome da se postepeno uklapala u svetski sistem, u svakom momentu samo onoliko koliko su joj dopuštale njene objektivne mogućnosti. Nadovezala se na najnaprednije sektore svetske ekonomije i time se osposobila da uđe u svetsku trgovinu u momentu kada je neoliberalna „slobodna trgovina“ omogućila neometanu ekspanziju kineskog izvoza. Slobodna trgovina uvek koristi najjačim partnerima. Kina je to iskoristila – ali se pre toga osposobila da bude na razini istorijske prilike.

Ima onih koji Vas smatraju „euroskeptikom“, ali čini mi se to nedovoljnim da bi se objasnio Vaš odnos prema EU kao „suplementarnoj kategoriji“. U Vašim radovima pominjete da su evropske nacionalne države danas postale „identitetske zajednice“. Da li to važi samo za zemlje tzv. Nove Evrope?

Posle surovog obračuna sa Sirizinom vladom u Grčkoj nema više dvojbe da je Evropska unija oruđe razvijenih zemalja evropskog severa i zapada za iskorištavanje i podređivanje južnih i istočnoevropskih zemalja. Pošto je nekadašnja jezgra svetskog kapitalizma (Zapadna Evropa, SAD-Kanada) u krizi i verovatno u konačnom opadanju, te države sad stvaraju nove kolonije u svojoj bliskoj okolini. Među novim kolonijama su i naše zemlje, a EU je instrument neokolonijalne politike. Društveni odgovor na kolonizaciju na rubovima, a i na krizu u središtu, zaista su „identitetske zajednice“. Dok su nacije bile društva barem pravno ravnopravnih i slobodnih ljudi, kulturno i politički pluralističke – identitetske zajednice sabijaju svoje redove, kontrolišu članice i članove, discipliniraju ih, neprijateljski se odnose prema drugim identitetskim zajednicama. To je odgovor na globalnu konkurenciju između država i regija – ali odgovor pod vladavinom kapitalističkih ili kompradorskih lokalnih vlastodržaca. Odgovor koji ne otvara perspektivu i zatvara nas u sukobe između naroda čiji su objektivni interesi ipak zajednički – naime izlazak iz tog stanja rata svih protiv svih.

Grčka dužnička kriza, za vrijeme Sirizine vlade, za Vas je primjer odnosa „Sjevera“ prema „Jugu“ u EU, vrlo bogatih država prema onima koje su pokušavale da „uhvate korak“. Odluke tadašnje vlade kojom je dominirala ljevičarska Siriza, bile su prilično kontroverzne. Šta se događa sa ljevicom na bogatijem sjeveru EU i u Velikoj Britaniji?

Narod Grčke bio je spreman na konfrontaciju sa birokratijom Evropske unije. Ali je Siriza bila heterogena koalicija i nije bila sposobna da volju naroda prevede u uspešnu politiku. Parlamentarna levica u Evropi problematična je već od 1968. godine kad je sabotirala radničku i studentsku pobunu. U devedesetim godinama 20. veka socijaldemokrate su bili na vlasti u zemljama Zapadne Evrope – a uveli su neoliberalne reforme. Nedavno je Korbina u Velikoj Britaniji minirala laburistička partijska nomenklatura. U Evropi, levica je danas van parlamenata, čak i van institucija, ali nudi vrlo dobre teorijske analize i predloge konkretnih politika. Nažalost nema institucionalnu moć i teško prodire u javnost, upravo jer je blokiraju etablirane ustanove – univerziteti, instituti, vladajući mediji.

Senator Berni Sanders je imao veoma uspješnu kampanju za nominaciju Demokrata, ali je nije dobio. Mnogo mladih ljudi ga je podržalo. Sada savjetuje izabranom predsjedniku Džou Bajdenu, da „ne odbacuje progresivce“ dok bira ljude za svoju administraciju. Vidite li mogućnost da se nešto iz Sandersove agende „preseli“ u Bajdenovu?

To bi bilo iznenađenje, pošto je i Sandersa, kao Korbina, izbacila iz igre „njegova vlastita“ stranačka nomenklatura. U SAD politiku prave kapitalski lobiji, i od Bajdena možemo očekivati samo konsistentniji američki imperijalizam od Trampovog.

Prije dvije  godine je osnovana Progresivna internacionala na Sanders institutu. Jedan od njenih osnivača je i bivši član Sirize Janis Varufakis. U toj internacionali su i Noam Čomski, Naomi Klajn, ali i slovenačka Ljevica i Ne davimo Beograd… Jedan od njihovih ciljeva je i priprema svijeta za postkapitalističko vrijeme. Vi ste negdje rekli da nije jasno kakvo bi to vrijeme moglo biti?

Ne verujem u ove elitističke inicijative. Istoriju prave mase. Što se budućnosti tiče, nekad smo navodili izreku Roze Luksemburg: „Ili prelaz u socijalizam ili povratak u barbarizam“. Danas treba reći: „Budućnost će biti socijalizam – ili je neće biti“. Kapitalizam će uništiti planetu, ako ga ne zaustavimo na vreme.

Ima promjena i na Balkanu: u Crnoj Gori  istorijska smjena vlasti, u BiH, poslije nedavnih lokalnih izbora, ozbiljne naznake da se krnji moć Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića. Na vlast dolaze ljudi bez većeg upravljačkog iskustva, neki i mladi po godinama. Kako Vi vidite te promjene?

U našim državama živimo pod režimom partitokratije. Vladaju stranke, ne narod. U tim okolnostima prosečni birač i biračica obično glasaju za opoziciju. Znači da su dugovečne stranačke vladavine iznimka, normalna je alternacija. U Bosni i Hercegovini etnički ključ je institucionalizovan u Ustavu, i etničke stranke imaju sistemsku prednost. Ali ni alternacija ne donosi nešto bitno bolje. Možda smanji korupciju, neće dopuštati ekscese – ali ne probija politički horizont neoliberalizma ni društveni kavez perifernog kapitalizma. Do pravih promena će doći kad se pojave stranke sa programom izlaska iz kapitalizma. A kao što smo naučili iz istorije, takav izlazak nije moguć samo u jednoj zemlji.

Epidemija se mogla očekivati

MONITOR: U filmu Stivena Soderberga „Zaraza“ iz 2011, ne predviđa se samo pandemija, već se i jasno pokazuje taj začarani krug neoliberalne eksploatacije, koji je koban po čovječanstvo, jer uništava njegovu biološku osnovu – samu prirodu. Koje su to društvene snage koje bi mogle zaustaviti tu entropiju?

MOČNIK: Ironično je da se epidemija ove vrste zaista mogla očekivati. Istraživači su već u prošlosti upozoravali koliko su opasne velike farme gde se u surovim i nehigijenskim uslovima gaje milioni industrijski upotrebljivih životinja. Ne samo na Dalekom istoku nego i u Evropi: zbog zaraze sa mutacijom sadašnjeg virusa u Danskoj su ovog novembra uništili milione minkova koje gaje za krzno. Profitno orijentisana privreda ne može izbeći ovakve ekscese. Opšte rešenje bio bi prelaz na regulisanu privredu, usmerenu na upotrebne vrednosti, dakle izlaz iz kapitalizma. A neposredno rešenje bilo bi napuštanje neoliberalne dogme koju, nažalost, nastavljaju da forsiraju evropski političari i koja je ugrađena čak u pravni red Evropske unije (nezavisnost nacionalnih banaka i Evropske centralne banke, zabrana državne intervencije u privredi, restrikcije na trošenje javnog novca, prinuda da se države zadužuju kod privatnih finansijskih ustanova itd.).

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU